Završni ispit alpinističke škole

01 Lipanj 2014

UPOZORENJE!!!

 

NIJE PREPORUČLJIVO, STVARNO NIJE, PRIJATELJSKI NIJE, PROČITAT CILI TEKST!!!

 

Ako pomišljate da je ovo "kobasica" od štiva, i da je reportaža preduga, ok.... samo naprid!

Ali prije toga, da bi znali šta je istinski dugo, triba vas ispitivat naš instruktor Orsat, onda dugo,

dobiva sasvim novi značaj, i dugo zbilja postaje duuuuuuuugo...!

I ako Orsat može dugo ispitivat, mogu i ja o tome još duže pisat... hahahaa....!

 

Nakon upozorenja, krenimo...

 

Nisan ni trepnija, i završni ispit iz ljetne alpinističke škole je iza nas...

Ejjjjjjjjjj ljudi, koliko se toga izdogađalo, ko bi sve moga napisat i povatat...

 

Daklem,

nas pet polaznika, (Veljko je odusta, vidit cemo kasnije da čovik možda i nije pogriješija...),

Mišina, Jope, Igor i mali Šime (kvaran ka kvaran zub, šta ću i dokazat... ha ha haaa...), i ja, 17.05.2014. g.,

krenusmo prema jugu, na naše Biokovo, ili preciznije na penjalište Smokvinu.

 

Tu je triba bit završni ispit, pismeni, usmeni i praksa, svega šta smo naučili u našoj

maloj, ali usko specijaliziranoj školici.

Tribaju nam doći gosti iz Zagreba, strašni instruktor, alfa i omega Orsat i Ivana, te bivša pročelnica AO Mosor, Vedrana.

Naravno, tu su i naša dva ženska dragulja, Anči i Teica.

Tribaju nam se još pridružit Bocko i Antonio, koji su krenuli prije svih, i javili da je potop

na Biokovu, i da alternativno igra Omiš, koji je bija lišen kiše... upssss... kiše, koliko

smo je samo puta spomenili kroz ovu školu... zbilja nas je izj...la!

 

Reklo bi se, da se po jutru dan poznaje, bome je po mene loše krenilo...

Dogovor je bija, da skupin Igora i Šimu, kod Lidla u Solinu, a Jope i Mišina (koji je za ne falit

ima cilu noć fibru...) će malo za nama...

Nas trojica stajemo na burek u Omišu, taman ga progucali ka galebi, gledamo pa...ju, pardon policiju,

di se mota oko auta, šprint priko ceste, moljenje uniformiranih osoba punih i masnih usta,

 i na jedvite jade, čovik ne ispiše kaznu za krivo "parkiranje", od 500 kunica, već samo opomenu,

pa ću morat pripazit "samo" godinu dana u prometu...

Rekli bi ljudi, loše znamenje, a dan nije ni krenija...

 

Ali kakvi bi mi budući alpinisti bili, kad bi nas policija tek-tako mogla izbacit iz kolosjeka... ipak smo mi

žestoki momci, skloni nesvakidašnjim izazovima i testiranjima na koja "prosječni" ljudi ni u

snovima ne pomišljaju... ili san (smo) tu ipak pogriješili... čini se da jesmo, ali to je "komad za strpljive čitatelje..."!

 

Skupili smo se kod groblja u Bastu, pesimisti bi rekli, opet loše znamenje..., dobili od Tee obavijest

da će Orsat zbog zastoja u prometu kasnit, (još jedno loše znamenje...) i da će se testiranje naših

sposobnosti nastavit najvjerojatnije i sutra u nedilju...

Jedno san sigurno naučija u ovoj našoj školi, a to je da kad se Teica smješka, tada smo ".. ježa

u leđa"! (Teino smješkanje, znači, gle čuda, opet loše znamenje...!)

 

Ajde,  pomišljan, možda sve to samo umišljan, jer je ostatak ekipe, više nego dobro raspoložen, unatoč prijetećoj kiši,

koja neumorno cmolji, ponajviše po našim tankim živcima...

U pauzi, Tea nam dili testove, brate mili....!!!! Dvadeset stranica.....!!!???, Smješkajući se, kaže nam, momci imate

dva sata, tako da ne bi tribalo bit problema...

Čovječe, napisa san se pismenog, više nego će onaj žestoki policajac iz Omiša, u misec dana kazni...!

 

Nakon dva najduža sata od početka škole, i beskrajnog ispisivanja stranica testa, svi smo pomišljali, da

je "najgore" iza nas, da je ostatak testa, usmeni i praktični dio, luk i voda za ove prekaljene momke...

upsssss.....

Koja zabluda...

(poštovani čitaoče, još ti nije kasno da odustaneš od daljnjeg čitanja teksta, lipo te

opominjen...! Za sve napisano iza ovog upozorenja, autor teksta ne snosi krivnju za posljedice koje

ćeš sebi možda i trajnije nanijeti...!)

 

Taman smo bili gotovi, kad dolazi strah i trepet svih alpinističkih škola.. Orsat!

Gledamo čovika, on se ispričava sta kasni, prijatan neki i kulturan lik... Krećemo prema Smokvini, na usmeni i praktični dio...

Brzo smo se preraspodjelili po Smokvini, ka dobro uvježbani američki marinci, i svako sa svojim mučit..., pardon

instruktorom, krenija ponosno pokazivat šta je sve naučija i nadajući se, uspješno svladao.

 

Ivana i Mišina, ja ja, majne libe Helga...!

 

 

Tako smo, ja, Šime i Igor, zabijali klinove, Mišinom se sladila Ivana, a našim Jopom Orsat.

Dok je Smokvinu ispunjava ugodni zvuk zabijanja klinova u tvrdu i žilavu dalmatinsku stinu, tek bi povremeno

vitar donija pokoju notu sa gitare, koju je opušteno svira Antonio, gadno me asocirajuć na pokojnog

Frank Zappa-u. (aj, napokon dobar znak, pomislin, i zveknen kladivon u klin, a ruka mi klizne, i cilu je zgratan

o kamen... a baš kad san pomislija... hmmm...)

 

Igor i Orsat, pregledavanje sidrišta...

 

 

Dok smo mi neuspješno pokušavali pronać rupu u stini, za naš klin, Tea nas je iskusnim okom nadgledala, upozoravajući

da ne smijemo bit preblizu, ("prepisivanja" valjda radi...") ka da je lako i ovako nać neku rupu, tj. dvi

za zabit klinove, u živcu kamenu, skoro bez pukotine... naravno, da kut mora bit manji od 60 st. bla...bla...bla...

Kad san napokon zabija dva klina, i upita Teu, je li dobro, vodeći računa da me Orsat, ili Ivana ne čuju,

dobija san tišinu...!!!

Da, da, tišinu...

Od naše lipe i smišne, uvik raspoložene Teice, ništa, ni riči... pokušavan raznim "muškim" trikovima, dobit

odgovor, dok još Orsat nije doša..., opet muk.... i opet moj molećivi pogled, to san ja Tea, tvoj Leo,

tvoj učenik, Orsat nas ne vidi, reci brate, je li ovo ok?

I opet muk, ozbiljna faca.... i naravno tišina....!!!!

Od cure, za koju su purgeri rekli, a i ona sama potvrdila, da je bila boja, boja njezinog grada, ni slova...

Majko mila, šta je ovo...?

 

Trenutak kad san raskrinka Teu

 

 

Ahaaa, sad mi je tek jasno... tek san sad progleda... ali di baš sad...!

Tea je zapravo jedna od vođa BBB-a, dovela je predsjednika BBB-a, Orsata, i potpredsjednicu Ivanu,

a ona je zapravo tajnica, potajnica (čitaj osa zolja) ubačena u naše dalmatinske redove,

smišljeno i lukavo, jer kako drukcije objasnit ovu preobrazbu...

Bacin oko na Jopu i Orsata, koji ga već sat vrimena neumorno ispituje, i potvrdin svoje najcrnje slutnje...

 

"Ispitivanje" očima, Orsat vs Jope

 

 

Ne želin ni pogledat, šta tek Ivana radi od fibroznog i jadnoga našega Mišine, tamo negdi pod nekim

borom...

Ok, bar san malo odgonetnija cilu situaciju, pa ću se nastojat tako i postavit... nema frke pomislin u sebi,

vidit ćete vi sta je dalmatinski dišpet!

Ali opet, ka da mi vrag šapće u uvo, i lukavo mi se smijulji, kako sve prije nisan dešifrira..., još

kad pomislin koliko san samo lipih trenutaka proveja uz Teicu, pardon, od sada pa nadalje Teodoru!

Kad malo bolje razmislin, zar nije sve više nego jasno..., sve purgeri, ni jednog Dalmatinca, dobro, dobro,

je, imamo našu Anči.. bar me to tješi...

 

Jedva čekan da sve ovo prođe, i da Teodori sve saspen u facu, kako san ih provalija, kako znan da ih je

Mamić osobno posla, i još štošta toga, šta ova reportaža ne podnosi...

"Draga" Teodora, neće te spasit ni tijelo grčke božice Afrodite, ostaješ Teodora purgerica!

 

Odradin klinove i sidrišta, i krenem prema našem dalmatinskom Suncu, prekrasnih plavih očiju...

Jedva čekan kliznit iz ovih purgerskih kandži, našoj Anči, koja me čeka, na vrhu stinčuge,

ka anđelčić, pravi-pravcati...!

Sa velikin olakšanjem krenem u šumu, čujen njezin glas, Leo, snalaziš li se, jesi naša put?

Kojeg li milozvučja... ma nema brate do naših Dalmatinki... to nisu žene, to su anđeli na zemlji,

neka mi oproste...!

Kad bi neka purgerica brinula o meni ovako...?

Nikad, pa možda ni tad! Točka!

I tako dignutog morala, krenem prema našoj Anči.., ukopčan se i krenem prema tom biću, toplog osmjeha i

nebesko plavih očiju...! Pomislin, valjda je ovakav put u raj, na kraju te čeka tvoj anđeo...

 

Nakon onih purgera, Anči je onako obasjana zalazećim suncem i izgledala, nestvarno-anđeoski...

 

Ana je uvatila ovakav zalazak .... rajski zalazak!

 

 

Krenem u izvedbu abseila, i onako nošalantno i opušteno upitan našu Dalmatinku, šta joj se čini,

jesan li ja to sve lipo napravija...?

Ajmeeee ljudi moji... ne mogu još pisat od straja kako me je prostrilila očima...?

Ovo je tek bija šok!

Iz lipih i plavih okica, ovoga puta su izbile dvi plave munje, umisto odgovora, koje bi sledile i saharsko Sunce

na misec dana, a kamo li neće moje kosti... brrrrrrrrrr.. još se tresen od leda...

Sad skoro da ne mogu ne zavapit... "Šta je ovo Sunce vam vaše"? Jooooj Milunka....

Kako li su samo smuvali našu Anči? Kako li im je to pošlo za rukom...? Ovo je tek bolilo...!

Ok, ok, moran doći k sebi... samo trenutak...

I opet bljesak, i opet progledan, pa naravno.... nije li Ana (ne vise naša Anči!) nekidan išla put Zagreba?

Nije li često u plavoj majici, nisu li joj oči plave?

Pa naravno, plavo joj u krvi.. i ona je njihova..., ovo je vec strašno...

 

Ni Ana nije šta je nekad bila... skoro da san se bacija u ambis bez abseila...

 

 

Čekaj, čekaj...., "ali to nije sve",  čak je i onaj policajac iz Omiša,

šta ne voli alpiniste bija u plavoj uniformi... hmmmmm, vjerojatno njihov igrač, poslan da nas odmah smekša...

ahaaaaaa....

Napokon, sve se poklapa...!

 

Čak ni Anina blizina nije mogla "popravit stanje" Jope, nakon tri sata usmenog i dva pismenog!

 

 

Dok je mrak pada, mene je uvatila Ivana rasturat, najprije Sv. Bernardom, zatim sa 1000 zašto i 1000 kako...!!!

Moja malena Leica, vs. Ivana, rekli bi li-la... Lea bi krenula sa pitanjem, " Zašto je nebo plavo?" pa nastavila,

"Tata, kako avion može letit, a ne maše krilima?", " Živi li zubić vila u zubu, pa je zato zubić vila?"

"Kako zubić vila stane u mliječni zub?" i na kraju svega: "Tata meni je prija Lana, iz vrtića rekla da zubić vila ne postoji...",

naravno da san na sva pitanja mora odgovorit bar 100 puta..., a na kraju totalni debakl od petogodišnjeg diteta...

 

Di Kaštelani gledaju...? Nagradno pitanje, možda im fali Tuc!

 

 

Tako me i Ivana propitkivala, zapitkivala, proučavala, tražila dodatna pojašnjenja sa 1000 zašto i kako...?

Čak ni kasna ura i miris fileta, kobaja i čevapa  nisu pomagali...

Već je poodmaklo 8 h. navečer, skoro mrkla noć i hladna vlaga uvlačili su se u svaku poru...

vatra je prijala ka rijetko kad, čak i prekaljenoj gss-ovci Ivani, potpredsjednici BBB-a.

Bacin pogled ka izdajici Ani, i vidin Jopu u njenim kandžama..., nakon tri debela sata Orsatovog usmenog....!!!

 

Ja san i dalje na razne načine (čitaj lukavošću) pokušava skratit muke ispitivanja, tipa:

"Ivana pogledaj kako su ovi čevapčići lipi, oćeš samo jedan probat, da vidiš jesu li dovoljno pečeni"?

Kontan dok žvače, manje će pitat... a kad utaži glad, bit će bolje raspoložena... šipak, tek sad je počela gungula...

sad bi postavila pitanje, i rekla, nabroji i objasni zašto..., dok bi uživala žvačući u "znanstvene" svrhe, tek da ocjeni,

da li je sve po miri pečeno...?

Pomišlja san čak i na legendarni mišinin "Tuc", grozničvao ga tražeć po stolu... ništa nije pomagalo...

Čovječe, kad samo pomislin da san mislija da je Orsatovo ispitivanje pokora... aj, srića da san se spremija na ovu BBB urotu,

 i da san doša spreman na Ivaninu torturu usmenog...

 

I dok mi je postavljala miljonto pitanje po redu, isključija san se na tren..., pomislija u sebi, kako ovakva smišnica može bit purgerica, baš šteta...?

Još da nije potpredsjednica BBB-a, postojala bi velika mogućnost da ostane na ovom našem dalmatinskom Suncu,

 i da se liši zagrebačke magle i leda.., a ovako....

Trgne me opet pitanje i vrati u okrutnu stvarnost, "Kako bi izabra smjer uspona, na šta bi trebao obratiti pažnju..?"

Ali ko to mene pita, ko...!!!???

Žena koja je ponikla di nema kamena na kilometre... mene Dalmatinca, kojem je kamen brat, ćaća i mater...

najbolji prijatelj! Mene, oko čije kuće ima više kamenja nego u cilom njezinom Zagrebu.. a i to malo kamena po Zagrebu, donešeno je iz Dalmacije...!

 

Ljudi moji, kad nisan svisnija tada, ne znan kad ću..., još se kao čudi kako "sve" znan o stini..., pa nisan ja neki gori Zagorac..

He he he, Ivana moja draga, ne znaš ti nas Dalmoše, najbolji smo kad nam je najteže...

ajde, pitaj me šta god poželiš o stini, slobodno pitaj i pati, kakve ću ti odgovore nudit...

Sam Stipe Božić u ovim trenucima progovara iz mene... tu san te čeka... buahahahahaa....

 

Mali Šime (kvaran ka kvaran zub; objasnit ću zašto!, poooolako ljudi...) već je bija za stolom, u izgarajućoj želji da ga

Orsat rešeta bar duplo više od Jope..., vidit ćemo koliko je mladac bija u pravu...

 

Shrvana mojim odgovorima, i mirisom delicija sa gradela, napokon popušta, nakon nekih dva sata i nešto...

Opet pomišljan na isto, u meni se budi pra-gen Dalmoša-lovca, i ne mogu se ne zapitat ponovo, dugonoga

purgerica (noge joj do ramena!), i gaca gori po blatu, umisto po našem lipom kamenu... zbilja ne kužin...

Ili su joj ovako duge i lipe noge portibne, dok gaca po kontinentalnom blatu, da ne upadne cila u blato...ko će znat...

Smješka mi se i ona, znan da je to loš znak, ko zna koji po redu ovaj dan...

 

Dok mali Šime bojak bije sa Orsatom, a miris sa gradela zarobljava i najupornije, Antonio neumorno prebire žice na gitari,

 stvarajući sada puno opušteniju atmosferu... ma naravno, to je samo privid...

Pristižu nam Orsat i Šime, nakon ponovna i debela tri sata usmenog... Šime blista, vjerujuć da je zadivija čak i

prezahtjevnog Orsata...

Vrime je da se zbilja bacimo svi na delicije sa gradela... i na trenutak nestade razlika između "sjevera i juga", svi

postadosmo prijatelji, ka kroz cilu školu...

Oko 11 h., navecer, Orsat sazove sve instruktore za stol... dugo su bome vjećali, opet loše znamenje...,

i nakon cca 30 min., zovu nas polaznike da dođemo za stol.

Tada nam Orsat čestita, ali ne šta smo prošli, nego šta smo svi pali na ispitu....!!!!????

Baš svi!!!!????

Di ćeš bolje potvrde da su moje crne slutnje cilo vrime bile ispravne...

 

Počelo je počelo...

 

 

Mi se blido gledamo, u mrkloj i ladnoj noći..., btw, možeš li se gledat blido u mrkloj noći?

 Šutnja i nevjerica...

Mislimo, čovik se šali, sad će on to ispravit i reć, "jesan vas....buahahahaaa....", međutizin, ništa, osta on

pri svome...!

Pošto su Teodora i Ana, najstrože zabranile alkohol za vrime trajanja testa, plus, šta se sutra moramo i penjat, imali smo

tek razne sokove i vodu...

Ni tugu nismo mogli utopit...

I tako, bacismo se svi na sokove, ja od višnje i grožđa, neko od višnje i naranče, a poneki tek od grožđa...

Samo se mali Šime, kvaran ka kvaran zub, smijuljija gledajuć naše sokom izmučene face....

 

Sjever i Jug..

 

 

Nakon 5-6 litara ispijenog soka, po glavi stanovnika na Smokvini, i od pustog skakutanja, valjda se dogodilo čudo,

i mućkanjem i treskanjem, silni se sok valjda pretvorija naglo u alkohol...

Tada nastaje show program...

Mali Šime, mada nije pija sok, stalno je iša pi-pi..., vidljivo previše, s obzirom na unesenu tekućinu...,

dok nije sija do mene, a zadah iz usta nije oda najogavniju moguću vrstu rakije, poznatija pod imenom domaća brlja!

Ali odakle mu samo brlja, Sunce mu njegovo mladoliko i kvarno...!!!??? Digne se Šime, kao pi-pi, ja za njim, kad vidin,

 vadi pljosku, a u pljoski brlja... bazdi Šime nakon brlje, kako bi vam to opisa...

Nešto kao stonoga, poput stonoge, ili više kao getribno ulje... ma strašno nešto, eto zašto je kvaran ka kvaran zub!

 

Dok mi ispijamo litre ogavnog soka, kojeg moramo pretovrit u alkohol, skačući i treskajući se po Smokvini,

on kriomice uživa domaću brlju, ne pretvarajuć šećer u alkohol, već direktno uživa blagodati brlje!

Ne mareći pri tom, da cila Smokvina bazdi kao stonoga, ili nešto poput stonoge, ili kako bi vam reka, kao getribno ulje...

Teodora, koristin priliku, da ti i službeno prijavin Šimu, kvarnog, ka kvaran zub!

 

Skačući i plešući uz zvukove gitare i dalje u nadi, da će se litre i litre soka, napokon pritvorit u alkohol,

i stvorit bar privremeni zaborav šta smo svi pali ispit, izgleda da se nešto napokon počelo događat!

Ljuuuuudi, čuda su zbilja moguća!!!

Da ne zaboravin, napisat...

Ne možeš ti Orsate dugo ispitivat, koliko ja mogu o tome dugo pisat!

Napokon se silna sočina i šećer iz nje, počela pritvarat u ovim trenucima u mnogo korisniji alkohol...

 

Dragi i mazohistični čitaoče, ako još nisi odusta od čitanja, na najboljem si putu da "pobenaviš"!

"Neka, neka, šali se teta Đana, samo pitam - konstatiran...!", Filmofili će odma skužit iz kojeg je ovo filma...

 

E sad.. e sad, kako napisat šta se događalo, kad se šećer napokon pritvorija u..

a da se ne autocenzuriran... NIKAKO!

 

Pošto smo svi "pali", tribalo je to i proslavit... ne događa se često, da svi polaznici škole ljosnu, bas svi...

A kako bolje proslavit od koljektivne raspaljotke, instruktori i polaznici ruku pod ruku...

 

Pa je uskoro počela izvedba raznih plesova, npr. paso doble,

http://www.youtube.com/watch?v=v1ENsBYsjZc,

drmeš,

http://www.youtube.com/watch?v=lWuEVtjy0OM itd... itd...

 

Onda je ženski dio ekipe, uzeja tikvice.. da, da tikvice, koje nismo ispekli.... ajmeeeeeeee ljudi, sta žene sve mogu izvodit sa tikvicama...

 ma neeeee to šta misliš, perverzna glavice, već rogove za bika, iz scenarija za ples paso doble..., jer kakav bi to paso doble bija bez bičine,

prave-pravcate i rogate...!

Akteri, svi mi, u skladu sa svojim mogućnostima... daljnji razvoj zabave i slavlja je proteka ovako:

 

tada je Jope reka biiiiiip biip biiiiiiiiiiiiiiiiiip..... .... .... ... prihvatija se za biiiip biiiiiiiiiip..... .... dok je Mišina, gleda i

.... ..... ...... Jopi. Ja san ... ... ... a zatim je biiiiiip biiiiiiip.... Tea počela... .... .... biiiiip biiiiiip.... dok je Šime sidija u kantunu kužine i gleda u pod.

Ivana je ... ... .... ... biiiip biiiiiiiiiiiiiiiip biiiiiiiiiiiiiiip.... a Ana išla spavat u šator.

Nastavili smo pivat, ... ... .... biiiip biiiip... plesali svi, ..... ..... .... biiiip biiiip.... a onda oko neke pristojne ure išli

ka pravi školarci u svoje šatore spavat.

Triba li spominjat, da smo svi opet bili ka jedno..., Ana je postala naša Anči, a Teodora, naša Teica.

 

 

=======================================================================================

 

Peka a ne šator...

 

 

Nedilja jutro, 8 h., kuvan u vrići, lešan skroooooz..., zvizdan nemilice prži... bole me obje preostale moždane vijuge,

ruke i noge mi  zaminile mista, gledan do sebe u šatoru Vučju Mišinu u gegama i zimskoj JNA vrićetini... buahahahahaaaaaaa...

skoro je umra od žege, unatoč ushranom stanju, varin ka lud...!

Izlićen iz vriće i šatora, brzinom munje... iden pi-piiii, gledan more, nakrivilo se... pitan se, ko ga je samo nakrivija...?

Instiktivno zabacujen glavu suprotno, horizont opet postaje "normalan", i pivajuć u sebi pismu od dub. kolektiv "krivo je moreeeeeeeee..."!

krenem prema šatoru.

Nema šanse, ponavljan ka mantru u sebi,  da ikad više izmišan ovoliko vrsta sokova... nema šanse!

 

Hajte momci, od gledanja nema selameta...!

 

 

Sidan za stol, Antonio i Ana kuvaju kavu, većina je na nogama, jedino Jope još odbija jutarnji miris kave...

Dok san ja zurija u jednu točku na stolu, Anči je prisložila užad, izbrojila karabinere, komplete, čokove i čokovadilice, oprala auto,

pokupila cilo smeće, posložila nered oko nas, poslužila kavu i kekse, solirala materhorn i još štošta...

Znalci bi rekli, "cura za racu"!!!

 

Većina je bila u sličnom stanju ka i ja..., osim našeg Šime, koji je već u 7,30 h. zvecka sa punom "ratnom opremom", za

pokoravanje nekog smjera u stini...

 

Šime napokon na svome...

 

 

Izbliza..

 

 

Dobro je pomislin, nakon prve kave, jer je horizont opet horizontalan, a stabla posađena vertikalno...

Stiže i Orsat, pijucka kavu, priprema "popravno" gradivo..., počinje predavanje... budno ispijamo svaku njegovi izgovorenu rič,

 zalivajuć je betonom u preostale moždane vijuge...

 

"Popravno" predavanje...

 

 

U stvari, jesan vas... BUAHAHAAHAHAHAAHAAAAAAAAAAA.....!!!!

 

Nije nas Orsat "bacija", već testira ima li među nama pokoja "pi...ca", i oće li ko slučajno zaplakat kad on

službeno priopći da smo pali, jer to je nenajavljeno PSIHO testiranje, nemoš bit alpinist i pi...ca, nespojivo čovječe, nespojivo!!!

Mi ne da nismo plakali, već smo pripivali cilu noć, i Orsat je moga samo potpisat svoju "kapitulaciju", i izgovorit,

 

"ČESTITAN MOMCI, SVI STE POLOŽILI"!!!

 

Uslijedilo je zajedničko čestitanje, slikanje, planovi za ostatak dana...

 

Pošto je ovo zadnja reportaža iz ljetne alpinističke škole, malo ću protrest sve učesnike, naravno, iz svoje subjektivne perspektive...

Redom školarci:

 

-Vučja Mišina,

šta reći, koju posluku porati...? Ime koje priča tisuću i jednu priču, i baremko jednu više...

- Jope,

vrhunski zajebant i sveznalica, nema čoeka na ovoj plavoj baloti, a da ga ne bi poželija za najboljeg prijatelja...!

- Igor,

veseljak-muzičar, odličan penjač, (uveja rič šprlun!), osvježenje za svako društvo... nema s njim kiseljenja, neeeeema..!

- Šime,

mladac matematičar-penjač (da je rješija Orsatovu zagonetku 5+5+5+5=555 reka bi vrhunski matematičar!), pravi 10 zgibova na dva prsta,

vjerojatno kad riješi problem zvan "matica", ponajbolji alpinist iz Zapadnih Kaštela!

- Veljko,

na žalost odusta...

 

Instruktori i ostali:

 

-Tea,

cura koja je "kriva" za sve, cura zgodna ka Afrodita, lavica u stini, maca u svakodnevnici... Ne ostane li trajno u Dalmaciji, odričen se svoga dalmatinstva...!!!

- Ivana "naša",

tiha, gracioznih pokreta u stini, guštan je gledat s kojon lakoćon penje... pamtit njezine savjete!

- Ivana "njihova, a bit će naša",

dugonoga plavuša, nogu do očnjaka, beskrajno strpljiva, milog pogleda, izvrsnih režiserskih mogućnosti, ne dajte joj

Dalmoši da gaca po kontinentalnom blatu onakvih nogu...!

- Bocko,

čovik koji može nasmijat za minutu i "babu rogu..!" Popeja Alpamayo (meni najlipši vrh na svitu!) i Matterhorn, treći najlipši! Ko zna,

možda mi (nam) se posrići jednog dana s njim po bijelom svijetu...!

- Antonio,

zanesenjak i romantik, zvir u stini... da ga je Hitler ima u svojoj blizini, nikad ne bi izbija drugi svj. rat...! Da se razumimo,

nerado pišen da je romantik, jer jaaaaa, ja san najveći romantik... npr., evo primjer, čak i kad je podne, koliko san jaaaa romantičan,

Sunce odma počme zalazit..., stvarajuć trenutno romantično ozračje! Ljudi moji, eto koliko san ja romantičan... pa sad recite, da je Antonio romantičniji...!!!

 

Koliko san ja romantičan, podne izgleda ovako..

 

 

 

- Daša,

vesela i poletna, sida "na prvu...".

- Orsat,

samo ću ovo, strpljiva enciklopedija, prava je šteta šta čovik ne živi u Splitu!

- Vedrana,

prijatna i vesela, voli fotografiju, na žalost nisan je ima prilike pobliže upoznat...

 

Zajednička...

 

 

 

i na kraju:

- ja,

ima li šta teže nego pisat o sebi... njente, pa onda i neću! Lipo ću učit od ovih gori nabrojanih, od svakog po malo,

u nadi da će i oni šta od mene...

Mi smo izrazito šareno društvo, jakih karaktera, (ja san vjerojatno najslabija karika...), nevjerojatnih zanimanja i uvjerenja....

Opet s druge strane, bez obzira na sve različitosti, kad udarimo u stinu, ili sidnemo na kavicu-pićence

postajemo vrlo skladan orkestar, kojem fali dirigent... ha ha haaaa.... ili ipak ne fali!

Vidin ja, kao neko fali... ma ko, da mi je znat...!?

Naša Anči!!!

Naše lipo Sunašce, oko kojeg se mi skladno okrićemo, koja vuče konce i grije nas kad postane "ladno"...

 

Mi i naša dva draguljčića...

 

 

 

Sad ću ispast i neobjektivan, jer ispada da je sve bilo samo lipo... a nije, nije.. laga bi kad bi tvrdija drukčije, ali toga je

bilo toliko malo, da neću uopće spomenit!

 

Stigli smo skoro do kraja... ufffffffffffffffffffffffff... koje olakšanje... ha ha ha haaaa... vjerojatno najduža reportaža u Mosora, ikada...!

Duga skoro ka Orsatovo ispitivanje....

Za strpljivog (vjerojatno će bit samo jedan, teško dva ili tri čitatelja) čitatelja cile reportaže, čestitan!!!

Čestitan junačino!!!

Imaš sve predispozicije da dogodine upišeš alpinističku školu u Mosora, jer sve ovo pročitat, još upitno zanimljivog teksta,

 već je od tebe stvorilo fajtera, da ne rečen terijera za stinu!!!

Imaš upornost, strpljivost a i pinkicu ludosti, (nešto kao dobar začin jelu) da jednom stasaš u alpinista!

 Ako si ipak ugazija nogon na spit (čitaj, priskočija koju rečenicu...!), nije ni to loše, dapače.. pokaj se, i kreni iz početka... ok!

Pokora dovoljna da ideš direktno u raj..., isplati se...!

 

Mislin da je više nego jasno kako san proveja ovih par miseci, vidimo se na nekoj od stinčuga... šta prije, to bolje!

 

 

(dasenebishvatiloozbiljnodašimepotajicepijeidasunašidragizagrepčanizločestiiostalepiz.jednalipapismakojamijeprvapalena"pamet")

 

http://www.youtube.com/watch?v=NT9SJnanRyM

 

Tekst i fotografije: Leonardo Đogaš