Speleologija s 20 cm od poda

14 Svibanj 2012

Kako malena čivava iz svoje pseće perspektive doživljava planinu i speleologe pročitajte u ovom duhovitom izvještaju sa završne vježbe polaznika spelološke škole prošlog vikenda na Gajni...

 

 

 

- Simba, amo....

- Ma daj, koji ti je, subota je, neradna, ovo, ono...

- Ajde, idemo na Mosor.

Mosor? Mosor? MOSOR?! Alarm, alarm.... Mosor,Mosor, evo me, evo me!!!!!!

Da vidin.. jel me cima? Ma nije... evo je i rusak uzea...i stavlja stvari... i ono za spavat je tu...TO! ostajemo više dana. To može značit samo jedno: Bržola, here i come... Ajme, ne, evo je i kacigu uzea... opet će nestat u mraku onome velikome... A lajat ću cili dan dok se ne vratiš kad si seronja takav pa ćeš me opet ostavit...

Dobro je, krećemo. Auto? Ništa auto, tovare brački, šlepaš se opet nekome... samo da nije oni šta se dere uvik (op.a. Marin )... vidi nije, ovo je neko drugo auto. Da vidimo koga ima? Aha, ovo je onaj šta nam je prozor popravlja. On je dobar... Ove druge ne znam. Svejedno, ukrcajemo se i krećemo. MOSOR !!!!!!!!!!!!!!!!!

 

 

Ej ,alo, di ćeš... livo...livo... livo...ma ne to, drugo livo!!! Ma di ova vozi, šta joj je? L-i-v-o! Ma di smo sad ovo? Šta je ovo? Oću Mosor! Čekaj, mirišen nešto poznato... a evo ekipe... odlično, kupuje se spiza, mogla bi štagod i pod zub stavit. Moran se umilit sad... ajde, ko će dat štagod malome umiljatome pasiću velikih očiju? Ala tupino, kako si nasija... A jesu ovi na dvi noge glupi, svaki put padnu na istu  šemu...

Ajde, jeste se opremili više, po ure smo ovdi? Daj da krenemo više, nesta dana brzo. Ajde idemo. Vozi. Gas – gas. E to, to nam triba, to livo... pa da nisi mogla odma tamo skrenit... a dobro, bar san nešto pojila.. ovi moj me drža na dijeti 5 dana otkad zna da idemo na Mosor. Šta ću doma ist, kad će gori bit svega... osušila sam se skoro...

Ajde više parking, napokon. To!!! Evo me!!! Mosor! Stine, trava, šuma, sloboda! Obožavam ovo. Nema buke, nema auta, nema stresa. Samo trčanje, skakanje, ludiranje. Ne može bit bolje od ovoga. Da je ostat malo dulje, bilo bi super. Kad se samo sitin kad smo Velebit propješačili i propenjali. Samo ja, šef i nebo i planina. Kako su me samo šapice bolile posli toga hodanja...

 

 

Ajde više, stavite te rusake i idemo. U koloni, sve do doma. Evo mi se šef zapriča sa Katon. Budalo, ti si oženjen, ona je zauzeta. Aj mičite se. Amo, amo, ide Simba, dajte mista, šta se vučete...MOSOR!!!!!!!!!!!!!!!!! Evo i Škegro ide.

- Ej, di si, šta ima?

- A evo, uprtili me ka zadnjeg magarca...

- Paaaa, ti i jesi magarac ?!

- Nisam!!! Magarac je karakterna osobina. Ja san tovar!!

- Aha...whatever... ajde, idemo mi dalje, ti pomalo, pa se vidimo gori.

- A jesi vidila koliko piza nosin, najbolje da ću trčat do gori...

Ponekad mi je drago da sam ovako mala. Ko zna koliko bi na mene stavili na mene da sam veća. Bila bi im i ja ka magarac...ovaj, tovar.

 

 

Ok, velika uzbrdica... Sad će svi oni još sporije hodat. Meni ovo nije problem. Idem sad još trčkarat okolo da im živce dignem. Eto vam sad na! Kad vi po ravnome napravite korak, ja napravim 10 da održim korak s vama. Sad na kosini kad vi napravite korak, ja napravim 3 i još uvik sam isprid! Patite, gubo dvonožna! I onda još Perka glumi onoga iz 300. Je, je, slikajete se. Aj priznajte, crkli ste! Da vidimo di smo... šuma je tu. Super, hlad, lipi, mekani put za moje šapice i voda. Lipa, studena, nedirnuta planinska voda iz kamena. I na kraju puta dom, a tamo me uvik dočeka Miki sa komadom pancete. I onda me pitaju zašto se veselim Mosoru? A ovaj moj se veseli još više od mene, a pola stvari ne doživljava kao ja. On je čovjek, dvonožac. On tu ide za pobjeći od svega doli u gradu. Od smrada auspuha, topline asfalta, buke, stresa, opterećenja, barufe.  Ja, meni je ovo nekako prirodno. Meni je tu misto...

I taman kad se ja udubin u svoja neka pasja razmišljanja, evo njega. Alfa mužjak od ljudi. Marin. Brada, kosa, kapa, cvike. I uvik viče. Viče, viče, viče... Da mi je bar znat šta viče. I uvik me vata, nervira, čupa. I onda se smije kad mu zube pokažen. A ona njegova čovječica Kate uvik je dobra prema meni. Da mi i mesa i salame i čokolade i svega. I čuva me. Nju volim. Njega ghrrrrrrrrrrrr.

 

 

I sve je bilo baš kako sam pretpostavila. Šuma, voda, dom, ljudi, hrana, odmor. Standardna rutina. Jedino su ovaj put pokušavali neko penjanje po zidu doma. Ma daj, nemate šanse. Svake godine pokušavate i ništa. Dok se oni odmaraju, iden ja užicat spize štagod. Ima dice ovdi, oni su slabi na mene...Oće ko dat štagod malome umiljatome pasiću velikih očiju? Ha ha ha, pali svaki put...

 

 

Dižu se rusaci sa poda, idemo dalje. Opet priko škrapa, uzbrdo, pa nizbrdo po malo boljem terernu do livade. Velika, lipa, zelena livada. I na njoj epicentar svih događanja (bar za pasa) – vatra. Vatra = toplo. Toplo = meso. Meso = pojedi bar svoju težinu. Ostalo zakopaj pa izvuci sutra. Ne virujete? Pitajte me za par uri...

Za ljude je epicentar događanja jama. Rupa usred livade, di je ladno, vlažno i šporko. Privlačno, nema šta. Kad onaj moj šef u nekome svome naletu ludila počme pričat sa mnom, onda priča kako je doli mir, kako je spokoj, kako je lipo i netaknuto, kako možeš bit sam sa svojim mislima i nać ideje, rješenja, koncentraciju koja ti fali vanka. Kako možeš vidit stvari za koje misliš da su SF i kako možeš bit jedini čovik od 6 miljardi ljudi koji je sta nogon na taj m2 zemlje. U biti, kad razmisliš, nije to ni tako loše. Taj tren si naj-čovik. Prvi. Neil Armstrong, samo iznutra. 

 

 

Složili smo kućicu od plastike, posložili stvari unutra. On je počeo oblačiti svoju odoru, stavlja one zveckave stvari po sebi i kacigu na glavu. Znači, ide unutra. Ali niko drugi se ne oblači. Znači, ide prvi... Evo još jedan šta zvecka. Ajde, idu dvoje. Ovo je onaj Marinin. On je dobar, drag mi je. Dobar je prema meni. U biti, cili ovaj čopor zveckavaca dilim na one koji su dobri prema meni i one koji nisu.  Srića, ovih prvih ima puno više...

Ok, znam proceduru. Ti si se opremija, ideš doli u mrak, ja ću bit vezana, pazit će neko drugi na mene, izać ćeš zadnji ka i obično, do tad će svi već udrit po pivu i mesini, Marina i Dome će me čuvat, Filko će pipat koliki mi je mulam, a ostali će me ovako nervoznu šticavat i tirat da režin na njih. Same shit every Gajna. Ok, idi. Zauvijek zalupi vratima, idiiiiiiiiiiiiiiii.... E neš proć lišo. Sad ću lajat dok ne izgubin glas. Kad si seronja, mene vežeš, a ti se ideš zabavljat doli. E sad ćeš vidit. 

 

 

- Av,av,av,av,av,av,av....

Nakon 30 min:

- Av,av,av,av,av,av,av....

Nakon 1 sata:

- Av,av,av,av,av,av,av....

Nakon 2 sata:

- Av,av,av,av,av,av,av....

Nakon 3 sata:

- Av,av,av,av,av,av,av.... ma više san i sebi dosadila...

Čekaj, nije me baš dobro veza.. da mi je samo nogu prednju izvuć...jesan! još da je glavu i samo će skliznit ovo sa mene...još malo... još malo... jesan!! Woo – hoo. Evo me! Idemo! Trči, trči, trči, skok, još par koraka.... KOČI !!! Koči!!! Rub, koči!!! Uf, ovo je bilo blizu... Da Marina nije viknula, mogla san doli završit. Sva srića pa san stala. A ništa, iden tamo digod ubit oko sad kad znan da ne mogu doli do njega. Morat ću bit pametnija pa čekat da izađe....

 

 

Čujen nešto... nije on... evo opet neko.. nije on... evo i Rato... evo i njega...to!!! Vratija mi se šef, sad će tek bit ludila! Idemo do kućice prisvuć se, pa onda meso! Puno mesa!

I tako je i bilo... Ludiranje, dernjava, frizbiji, baluni, laštik, skakanje na hrpu, kupus, kruv, ulje, čevapi, kobasice, panceta, bržole...  Svakakve zabave i izobilja za ljude. I smija koliko oćeš.

Dodaju se oni frizbijem. I kaže Perka: Daj da i ja jedan put to bacim. Dane mu doda i ovaj baci frizbi ravno u jamu... Ha ha ha, glupi dvonožci...

 

 

Moja misija je uspila. Poila san mesa koliko san teška, ostalo je stavljeno sa strane za sutra. Divljali smo do kasno u noć. Krala san di san stigla, šta san stigla. A i ljudi su bili dobri, pa su mi sve ono šta oni nisu tili ostavljali.  Pogotovo Rato... kako kupuje moju naklonost... pa šta, poznato smo leglo mita i korupcije... 

 

 

Svi se smiju, svi veseli, svi u nekome guštu. Vidiš im na očima da su umorani ka... pa valjda ka pasi... iako se ne bi složila, al nema veze. Al svi nekako zadovoljni. Stvarno taj odmak od svega svakodnevnoga promini ove ljude. Kad nisu ovdi viču na mene, deru se, gađaju me, beštimaju... a ovdi svi nekako drukčiji, pristupačniji. Ka da su im sve brige ostale ispod grebena. Lipo je bit ovdi sad.  I lipo je i vrime, nije močvara ovdi ka prošle godine.

 

 

I tako sve malo po malo, siti, promukli i grijući se uz vatru ušli smo duboko u noć. Ja san kljucala ima 2 ure već, a on je tek sad počea. I onda magične riči: Simba, amo leć. Topla kućica, pun stomak, umorne šapice. Planina u svome najboljem izdanju. I masterplan: ležat ispod svoje deke, a kad zaspe, infiltrirat se u vriću. A nec!

 

 

I tako je došlo jutro. Šatori šuškaju, ljudi izlaze. Čujem u daljini potići šuškaju. Ima ih već oko vatre onda. Ližen ovoga svoga linčinu da me pusti vanka, tribala bi nešto obavit... iman jedan depozit za ostavit... 3,4 čevapa, par kobasica i dvi bržole... ajde, izmigoljia se nekako. Dok on pere zube, njuškan po livadici ko je sve proša ovuda večeras. Dobro je, nema stranaca, sve su mi poznati mirisi.

Gledamo putem ljude di su sve spavali... ovi su luđi od nas!

 

 

 

Idemo do vatre, miriše ono ogavno crno šta piju svako jutro, sir, salama. Marenda je pala, super. Taman sam mista za novu spizu napravila. Čekaj da prvo pregledan zalihe. Sve ok, bržole razmještene na strateškin mistima su još uvik tu. I tako, dok oni jedu, piju kavu, traže Božu i slažu opremu, ja tražin najbolji komad mesa za ponit sa sobon.

Lako se jedan dan naist, tribalo bi štagod i za druge dane ostavit. I taman me u tome prekine zvižduk. Dolazin do Borisa, gledan šta mu triba. On drži uzicu u ruci. Oh shit. Ide opet u jamu. Čekaj, nema opremu na sebi... Nešto drugo je u điru. Vezuje me... šta sad radi? Evo i balun neki vade... Ma daj, i ja bi igrala. A dobro, kad je tako... saš' vidit:

- Av,av,av,av,av,av,av....

Pa vi igrajte balun...

- Av,av,av,av,av,av,av....

Neka van, tupine, kad van balun završi u Gajni... ko je vama da balun u ruke, ajme. Aj gotovo je napokon... Čekaj, šta je sad ovo, koje guranje, udaranje, šta van je?! Jeste vi kad gledali balun?

- Ma Simba ne boj se, neće njemu ništa bit.

- Ma stvarno, Sherlock?! Ne bojin se ja za njega, nego da on koga ne zvizne.. da rugby... kako se cipate možete komodno protiv All Blacksa igrat.

 

 

 

Evo ga, dolazi. Napokon. Uru vrimena mlaćenja na livadi. Kako divan početak dana. Evo na, kad triba krenit, on se siti slika. Pa već si ih 100 opalia, ne triba ti još jedna. Aj još jedna i to je to. Click. Gotovo. Amo sad svi rusak na leđa i pravac doma. Ne do doma, nego doma. 

 

I tako smo krenuli opet. Bržola je izvučena iz skloništa, u zube, pa nosi doma. U dugoj koloni, priko doma, pa priko livade do puta. Pa puten do auta. Pa u auto pa doma. Oni su stali još na rijeku oprat opremu, ja san probala vodu, ladna je, kupanje = 0 bodova, idemo ubit oko ispod smokve. I tako je i bilo... 

 

 

Ne znan jel od one makljaže na livadi, od jame, od spize, nošenja opreme, umora ili neke podsvjesne depresije šta se vraćamo u carstvo auta i betona, al svi su nekako bili tiši, mirniji, civiliziraniji. Neko su mi draži kad su gori slobodniji, iskonskiji... A šta ćeš, sve dođe svome kraju. Evo ušli smo doma, vrtin film prije nego me umor poklopi. Mosor, jama, zezancija, rugby, meso, vatra, vrime, energija, rijeka... Baš je bilo dobro. Jedva čekan opet dogodine. Sad san tamo već skoro inventar... I opet kad dođemo na parking u Sitno će se nać neki biser i pitat:

- Al će taj mali pas ić sve do gori? Ko će ga nosit?

A ka šta je ove godine 20 ljudi reklo:

- Oće, to ti je mutirana čiuvava,

tako će dogodine 30 ljudi blesavome školarcu reć:

- Oće...

Boris, daj mi vode, žedna san. Ma vidi teleta, zaspa je već... he he he... 1, 2, 3, av,av,av,av,av,av....

 

 

Tekst: Boris Omrčen

Fotografije: Boris Omrčen i Marin Glušević